A sada nam dolazi kao muzička duša Bouvijevog epitafa „Blackstar“ i autor velike posvete „Beyond Now“, laureat nagrade Pol Aket festivala North Sea Jazz 2017, i džez muzičar godine u anketi radija Jazz FM. U završnici 33. Beogradskog džez festivala nastupiće sa svojim bendom večeras od 19:30 časova u Sava centru.

Vaš otac je bio vibrafonista, a Vi ste već sa 12 godina svirali u njegovom bendu. Kako su to iskustvo i odrastanje u muzičkoj porodici uticali na Vaš profesionalni razvoj? 

Doni Mekaslin: Sviranje sa ocem je ostavilo veliki uticaj na moj muzički razvoj, prvenstveno jer sam mnogo sati provodio vežbajući sa bendom. Za to vreme sam dosta svirao, učio kako se pravilno sluša muzika, kako se nalazi forma pesme, ali i kako se slušaju drugi muzičari, kako se uspostavlja odnos sa publikom… To iskustvo je zaista nezamenljivo. Sa nepunih dvadeset godina počeo sam da sviram sa Gerijem Bartonom i krenuli smo kao bend da nastupamo na krstarenju brodom. Tokom proba nisam svirao najbolje što mogu, jer sam bio prilično nervozan. Prvog dana putovanja talasi su bili ogromni i brod se ljuljao gore-dole, ali čim smo počeli da sviramo osetio sam se vrlo samouvereno, jednostavno sam prosvirao, a nervoza je nestala i svirao sam najbolje što sam mogao. Sećam se da mi je nakon toga Geri zadovoljno rekao da sam zvučao kao potpuno drugi svirač! Mislim da se to dogodilo upravo zbog iskustva koje sam stekao tokom sviranja u očevom bendu i zaista sam zahvalan na tome. Što se tiče mog odrastanja, roditelji su bili razvedeni, a ja sam živeo sa majkom. Sa ocem sam se viđao jednom do dvaput nedeljno. On je uglavnom imao svirke sa bendom na koje me je vodio, a ja sam pomagao oko postavljanja instrumenata i samo bih ih slušao, do dvanaeste godine nisam svirao. Ta upućenost u život muzičara mi je mnogo pomogla i omogućila da budem izložen muzici i da se zaljubim u nju. Istovremeno, otac me je oduvek apsolutno podržavao i bezuslovno ohrabrivao. Ta podrška mi je mnogo značila.

Imate zadivljujuću karijeru koja traje 25 godina. Tri puta ste nominovani za Gremi nagradu, objavili ste 12 albuma, ostvarili mnogo muzičkih saradnji, svirali veliki broj koncerata… Uz to se smatrate pionirom džez muzike Vaše generacije. Kada se osvrnete na prethodne godine, šta biste izdvojili kao najvrednije postignuće i šta biste rekli da Vam je cilj u budućnosti?

Doni Mekaslin: Teško je izdvojiti jedno postignuće. Ima toliko različitih momenata tokom kojih sam se osećao dobro i za koje sam se dugo i naporno pripremao i radio. Jedan od perioda koje bih izdvojio je saradnja sa Dejvidom Bouvijem na albumu “Black Star” u koju sam uložio mnogo vremena i energije. To je bilo nezaboravno iskustvo koje me je promenilo. Takođe bih izdvojio neke od mojih samostalnih projekata: poslednji album “Beyond Now”, “Recommended Tools” sa triom… U suštini svi oni momenti tokom kojih se mnogo pripremaš i trudiš, a koji se na kraju manifestuju onako kako si sve vreme želeo. Što se tiče budućnosti, radujem se daljem napredovanju, izazovima, ali i istupanju iz zone komfora. To je jako važno za muzičara, jer iskustvo na nepoznatoj teritoriji, gde se u prvom trenutku osećaš neprijatno, tera te da iznalaziš nove načine izražavanja. Za takvim iskustvima tragam.

Na koji način uspevate u svom muzičkom izrazu da spojite tradicionalne džez forme i moderne uticaje, kao što su elektronika ili rok?

Doni Mekaslin: Odrastao sam u prilično raznolikom muzičkom okruženju, tako da je muzika za mene koegzistencija različitih žanrova i stilova. Kao sasvim mlad bio sam izložen tradicionalnom džezu, to je deo mog muzičkog života koji volim, ali sam kasnije nastavio da se krećem u različitim pravcima i bivam izložen različitim uticajima. Trenutno sam okrenut ka elektronskoj i alternativnoj muzici  – primećujem njihovu koegzistenciju, ali i njihove razlike. Zato pokušavam da nađem jezik kompozitora i improvizatora koij je autentičan i iskren, “hraneći” svoju kreativnost . Periodi moje karijere se prilično razlikuju, trenutno slušam mnogo muzike i na taj način razvijam svoju, pripremajući se za sledeći album. Uviđam postojanje različitih pravaca koje želim da uklopim u organsku celinu – za mene je to izazov.

Saradnja sa Dejvidom Bouvijem je obeležila jedan deo Vaše karijere i ostavila veliki uticaj na muziku koju stvarate, što smo mogli da čujemo na Vašem poslednjem albumu “Beyond Now” koji ste posvetili Bouviju. Na koji način je ova saradnja uticala na Vas kao muzičara i kao čoveka?

Doni Mekaslin: U velikoj meri je uticala na mene kao muzičara i kao čoveka. Bio sam i ostao inspirisan Bouvijem kao umetnikom i vizijama koje je imao. Postojalo je nešto u njegovoj pojavi što je odisalo umetnošću. Njegova kreativnost je bila velika, kretao se u svom stvaralaštvu od filma, preko literature do muzike. Bio je u stanju da procesuira veliku količinu informacija za kratko vreme i pronađe sitnice koje bi ga inspirisale da stvara. To je bilo vrlo inspirativno za mene – isto kao i njegova neustrašivost i način na koji se menjao i evoluirao bez trenutka stagnacije. Provocirao bi radikalne tranformacije bez straha i sa velikom hrabrošću ispoljavao svoje vizije. Kao osoba je bio izuzetan, darežljivog duha, skroman, fin, neverovatno duhovit i to je nešto što ću pamtiti do kraja života.

Jednom prilikom ste izjavili da se album “Beyond Now” razlikuje od Vaših ostalih albuma jer ste želeli da prenesete emocionalni intenzitet koji osećate dok nastupate uživo. Šta doprinosi ovom osećaju i na koji način ste ga provocirali?

Doni Mekaslin: Deo emocionalnog intenziteta je izvučen iz mog sopstvenog životnog iskustva, zatim iz improvizovanog prostora koji pruža mesto umetničkom izražavanju, koje je za mene katarzično. Takođe, prilika da ispričaš svoju priču je za mene ujedno i jedno od glavnih obeležja improvizacije. Kao improvizatora prvenstveno me privlači prisustvo emocija u procesu stvaranja. Ono što mi je najvažnije kod nastupa uživo je trenutak kada muzika dopre do publike i kada se ostvari iskreno povezivanje između slušalaca i muzičara na bini, sve to uz različite emocionalne opsege tokom koncerta.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Doni Mekaslin: Boraviti izvan zone ekomfora, rasti, istraživati, relevantno iznositi nove muzičke pristupe.

Koncert je realizovan uz podršku Ambasade SAD u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Motion Trio je njegov omiljeni sastav poslednjih godina, povremeno uključujući kao goste istaknute svetske soliste, poput tromboniste Džeba Bišopa i trubača Pitera Evansa. Koncert na 33. Beogradskom džez festivalu Rodrigo Amado Motion Trio održaće večeras od 23 časa u sali Amerikana Doma omladine Beograda.

Počeli ste da svirate saksofon sa 17 godina, kako ste ušli u svet džeza?

Rodrigo Amado: Počeo sam da sviram da sviram prilično kasno. Doživeo sam ozbiljnu nesreću, zbog koje sam morao duže vreme da budem u krevetu. Majka me je pitala šta bih želeo da radim kako bih prekratio vreme, a ja sam bez oklevanja odgovorio: želim saksofon! Ali, moja opsesija muzikom počela je mnogo ranije. Već sa 9 godina imao sam priličnu kolekciju ploča i većinu slobodnog vremena sam provodio sušajući muziku, tada još uvek ne džez. Upoznao sam se sa zvukom saksofona kroz rad umetnika i bendova kao što su David Bowie, Roxy Music, Van Der Graaf Generator, King Krimson, Brian Eno, James Brown, ali i mnogi drugi rok, fank i pop bendovi. Sve se promenilo kada sam dobio saksofon od roditelja, a uz njega i tri ploče koje sam potpuno “izlizao” od slušanja. To su bile jedna kompilacija Charlie Parkera, “Go” Dextera Gordona i „Three for All“ Philla Woodsa. Moj otac je imao i neke ploče Sonny Rollinsa (na jednoj je bila fantastična verzija numere “Sonnymoon for Two”) i  album “Three Blind Mice” Art Blakeya, sa Wayne Shorterom. To su bili prvi uticaji kojih se sećam. A onda su, ubrzo došli i drugi: Ornette Coleman, Archie Shepp, Booker Ervin, Tim Berne, Pharoah Sanders, Arthur Blythe, Julius Hemphill, Gerry Mulligan, Glenn Spearman, Steve Lacy, John Carter, Sam Rivers, Hamiet Bluiett… Uvek sam slušao najrazličitije vrste muzike, što nas vodi do mog mišljenja o tome šta je ključno da bi muzičar naučio kako da svira džez – neophodno je slušati velike majstore. Naravno, muzičko obrazovanje je veoma važno u izvesnim aspektima, ali nije dovoljno samo po sebi. Osim ukoliko vas ne zadovoljava puka interpretacija nečega što su drugi muzičari već stvorili. Često primećujem da muzičari koji završe džez škole zaglave u ćorsokaku sa svojom muzikom, a oni koji uspeju da prevaziđu granice su upravo oni koji slušaju mnogo muzike. Važno je da se muzika sluša bez predubeđenja i sa snažnom željom da se izađe iz zone komfora. Ukoliko stalno slušate istu vrstu džeza, nešto što već dobro poznajete, jako je teško proniknuti u unutrašnje misterije ove muzike, jer one leže u onome što je manje očigledno.

Rođeni ste u Lisabonu, a Portugal je generalno poznat po velikim umetnicima. Da li ste primetili neke zajedničke karakteristike koje ih povezuju? Zašto je u Portugalu stasalo toliko kreativnih ljudi?

Rodrigo Amado: Fašistički režim koji je bio na snazi do 1974. godine nije dozvoljavao da se muzika i mnoge druge umetničke forme razvijaju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka postojao je veliki kulturni jaz između Portugala i ostatka Evrope, na primer Velike Britanije ili Nemačke, gde su upravo ove godine bile jako važne na polju razvoja umetnosti. Verovatno je eksplozija svih sloboda nakon revolucije bila presudan momenat i za kreiranje plodnog tla za razvoj umetnosti i ključ za razumevanje šta se sve na tom polju desilo tokom poslednje četiri decenije. Lisabon već dugo ima jako zanimljivu andergraund muzičku scenu. Na početku je bila bazirana pretežno na alternativnom roku i eksperimentalnoj muzici. Cela lokalna scena je sarađivala, bilo je dosta ukrštanja različitih žanrova i svi su sa pažnjom pratili šta se dešava na sceni izvan Portugala. Pojavile su se i odlične prodavnice ploča i radio emisije. Ali, kada govorimo o džezu, ključni trenutak se desio 2001. godine kada je osnovana produkcija Clean Feed. To je bila prva mogućnost za muzičare, među kojima sam i ja, koji su bili “zarobljeni” na eksperimentalnoj sceni, ali su se jako zanimali za džez, da bolje upoznaju šta je ono što ih zapravo zanima i da postanu deo mnogo veće zajednice, u kojoj džez može biti i eksperimentalan i kreativan. Do tada, tokom osamdesetih i devedesetih prošlog veka, dominirala je mejnstrim scena, a slobodna improvizacija, kojom se bavim od 1984. nije uopšte uzimana za ozbiljno. U tom smislu, Clean Feed je za mnogo nas značio osećaj da nismo sami, da je ono što radimo deo mnogo veće priče i, što je najvažnije, da i mi možemo biti deo šire muzičke scene. Tek tada sam počeo da sarađujem sa stranim muzičarima i da snimam albume. Još jedan važan fakor za razvoj scene je dinamika samog grada – novi prostori se stalno otvaraju, ako jedan dobar bude zatvoren, otvore se dva nova. Postoji fascinantna mreža nezavisnih promotera, koja održava scenu živom. Često koriste ad-hoc prostore koji su iz nekog razloga privremeno prazni, na primer stanovi za iznajmljivanje, zgrade koje su predviđene za rušenje i slično, i u njima organizuju koncerte. Mislim da je to nepovratan proces i da će scena samo nastaviti da se razvija.

Pored muzike, bavite se i fotografijom – da li u Vašem slučaju postoji neka posebna veza između ove dve umetnosti?

Rodrigo Amado: Fotografišem već mnogo godina. Otac mi je slikar, a majka se bavila dizajnom, tako da mi je cela porodica vrlo vizuelno orijentisana. Nakon mnogo godina korišćenja mojih fotografija za postere, omote albuma  i slično, konačno sam osetio potrebu da razvijem fotografski projekat, verovatno i zato što kao muzičar provodim dosta vremena na zanimljivim mestima pogodnim za fotografisanje. Posebno me je privukla činjenica da fotografijom mogu da se bavim sam, za razliku od muzike koja je ponekad iscrpljujuća, jer podrazumeva kolektivni rad. Zapravo, jedna umetnost stavlja u ravnotežu onu drugu. Kada se bavim fotografijom mnogo sam introspektivniji, ponekad se pretvaram u pravog usamljenika, što mi je potrebno zbog koncentrisanja i pronalaženja inspiracije. Ove godine sam, pored nastupa širom Evrope, Rusije i SAD-a, išao na dva važna fotografska putovanja, koja su mi pomogla da još bolje shvatim koliko su mi potrebne obe aktivnosti. Mislim da je veza između umetnosti, u ovom slučaju muzike i fotografije, vrlo individualna stvar. Kada sam ja u pitanju, veza se stvara u meni i oblikuje je moja ličnost. Osim toga, nema mnogo formalnih veza između mog stvaralaštva u muzici i fotografiji, izuzev ako ih sam konceptualno ne kreiram. Trenutno završavam produkciju novog albuma sa Amado/McPhee/Kessler/Corsano Kvartetom, koji će se zvati “A History of Nothing”. To će biti naziv i mog novog fotografskog projekta, koji sam napravio pre nekoliko meseci na dugom putovanju po SAD. Jedina stvarna veza između njih je što su nastali u istom vremenskom periodu i dele istu stvaralačku energiju, isti kreativni prostor. Iz svega toga mogu da počnem da stvaram i nove veze – na primer, da neke od fotografija iz te serije iskoristim za omot albuma, ili da ih projektujem tokom koncerata kvarteta, kao novi element improvizacije.

Na 33. Beogradskom džez festivalu ćete nastupiti sa Motion Triom. Po čemu se on razlikuje od odstalih ansambala čiji ste član?

Rodrigo Amado: Motion Trio je moj “radni bend” što ga u potpunost razlikuje od ostalih grupa u kojima sviram. To je postava koja mi dopušta da temeljno istražujem svoje ideje, u kontinuitetu sa istim muzičarima. Naravno, uvek postoji opasnost da ćemo postati stilski suviše predvidivi jedni drugima, te da ćemo početi da se ponavljamo ili koristimo ideje za koje znamo da će odraditi posao. Ali upravo to je i naš najveći izazov i okidač kontinuiranog razvoja. Kada smo na probama potpuno smo svesni poznatih elemenata koji se pojavjuju, ali uvek nalazimo nove načine da se borimo sa njima, da ih preoblikujemo i, nadam se, kreiramo nešto drugačije – čak i po cenu toga da sve rizikujemo i da se suočimo sa neuspehom. Upravo je taj proces ono što čini rad jednog benda važnim. Kroz njega se uči i razvijaju se veštine kako izbeći kliše, kako preći granicu do uzbudljivog i novog. Uvek govorim da ukoliko muzičar želi da dosegne nove nivoe u slobodnoj improvizaciji, mora neprekidno vrlo naporno da radi, jer se promena dešava jedino tako. Dosegneš jedan nivo, nastaviš da radiš, stigneš do drugog, i tako stalno.

Vaši projekti su stopostotno improvizovani. Na koji način se u Motion Triu usaglašavate kada želite da izazovete određeni zvuk, ideju ili atmosferu? 

Rodrigo Amado: Nemamo nikakav prethodni dogovor ni na sceni ni u studiju. Kao i sva druga muzika koju objavljujem, Motion Trio je u potpunosti improvizovan projekat. Jedina instrukcija koju dajem je ona da numera počne, i to je to. Za mene je najvažnije da stvaram u trenutku, da direktno povežem glavu, srce i telo, što mi omogućava da sviram muziku koja je iskrena. Jedine pripreme, bilo kada vežbam sam ili sa bendom, su one koje pomažu da tok stvaranja bude brži, tečniji, da se ubrza komunikacija između mozga i vrhova prstiju, između mozga i srca, a potom i sa kreacijom kolega na sceni. Volim o tom procesu da razmišljam kao o komponovanju u realnom vremenu, pa stoga i mogu da pronađem u našoj muzici određene forme, harmonske konsturkcije i melodije. U tom smislu, improvizacija je ključna za oblikovanje muzike u onom pravcu u kojem zajedno želimo da ide, a potencijal stvaranja je beskonačan. Svestan sam da je većina sirovih materijala na kojima radimo izvedena iz džez tradicije, ali to se dešava na nesvesnom nivou.

Motion Trio je takođe poznat po gostovanjima izuzetnih muzičara. U okviru ovogodišnjeg programa Beogradskog džez festivala iste večeri kad i Vaš bend, nastupiće jedan od kolega sa kojima ste sarađivali – Peter Evans sa svojim ansamblom. Kako biste opisali vašu saradnju? Koji je bio njegov doprinos triu?

Rodrigo Amado: Kada smo osnovali Motion Trio, svi smo bili na različitim nivoima razvoja – Gabriel je bio vrlo mlad, a Miguel je došao iz potpuno drugog konteksta. Naši koncerti bi uvek bili eksplozija energije i radosti, ali sa očiglednom potrebom za uspostavljanjem konzistentnog rasta benda kao zajednice. Zato sam sa našom grupom suočio i četvrtog muzičara, kako bi izašli iz zone komfora. Uvođenje u bend muzičara jakih karaktera i velike snage, kao što su Jeb Bishop ili Peter Evanspredstavljao je ultimativan način testiranja nas i našeg rasta.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Rodrigo Amado: Moja vizija džeza je oslobođena muzika, puna slobode, ljubavi, čovečnosti, tolerancije i poštovanja. Bez zidova. To bi mogla da bude i moja vizija ovog ludog sveta u kojem živimo.

Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Portugala u Srbiji.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Od 2009. objavio je tri trio albuma u pratnji istaknutih američkih ritam sekcija. Publici 33. Beogradskog džez festivala, u organizaciji Doma omladine Beograda, predstaviće program sa aktuelnog albuma „Dedicated„.

U ponedeljak, 30. oktobra u Sava centru nastupiće sa holandskim basistom Jorisom Tepeom i američkim bubnjarem Džinom Džeksonom, a kao specijalni gost u delu koncerta pridružiće mu se istaknuti srpski pijanista Vasil Hadžimanov.

Na Beogradskom džez festivalu nastupali ste 2005. u postavi sa svojim hrvatskim Triom i 2009. godine sa Gabi Novak i bendom Croatian All Star Jazz Ensemble. Da li možete da se prisetite prethodna dva gostovanja i utisaka koje ste poneli sa njih?

Matija Dedić: Prvi nastup sa mojim triom, bio je vrlo važan za mene s obzirom na to da je poziv od strane Beogradskog džez festivala predstavljao jednu od bitnijih stvari u periodu u kojem sam se tada nalazio. Nastup sa Gabi bio je najemotivniji trenutak koji pamtim od kada nastupam s njom.

Ove godine publici u Beogradu predstavićete program sa aktuelnog albuma „Dedicated„, recite nam nešto više o toj ploči.

Matija Dedić:  Na Beogradskom džez festivalu većinu kompozicija sa posljednjeg albuma izvešću solo s obzirom na to da i na originalnom izdanju prevladava komornija atmosfera tj. taj album je po prvi puta što se tiče moje inozemne diskografije, odsviran bez bubnja i sa nešto drukčijim instrumentarijem. Čelo, sopran saksofon… Možda i sa Vasilom odsviram neke kompozicije baš sa navedenog materijala. Program sa triom sam ipak zamislio kao presjek moje diskografije i kompozicija iz prethodnih desetak godina, dakle perioda prije albuma Dedicated.

Veoma rano ste počeli da svirate, imate bogatu internacionalnu karijeru, brojne nagrade i priznanja za svoj rad, nastupate po festivalima i koncertnim dvoranama širom sveta… Da li možete, sa ovim profesionalnim iskustvom i sa ove vremenske distance, da uporedite pijanistu, kompozitora, džez umetnika… Matiju Dedića od pre 20 godina i ovog danas?

Matija Dedić: Apsolutna, a možda i presudna promjena kod mene kakav sam danas je konačno prebolijevanje dječjih bolesti, točnije faza u kojoj se konačno nalazim zadnjih 7-8 godina i koja je očito okončana, ako govorim o dosta kasnijiem sazrijevanju – prvenstveno kao osobe, a samim tim i kao glazbenika.

Pored muzike, koja čini najveći deo Vašeg života, da li imate neki hobi ili posebno važno interesovanje, koje ispunjava Vaše slobodno vreme?

Matija Dedić: Obožavam košarku. Navijam za Cibonu od tinejdžerskog doba i odlazim na utakmice, te sam se i osobno, iako sam niskog rasta, okušao u prvim godinama boravka u Austriji na džez odsijeku kao član GAK Grac. I dan danas zaigram ponekad, te i dalje bez lažne skromnosti iznenadim ljude na terenu!

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je „Džez vizije“. Kako Vi vidite džez u 21. veku i kakvu mu budućnost predviđate?

Matija Dedić: Možemo slobodno reći da sam staromodan, ali nove vizije džeza koje danas primjećujem nisu ono što je kod mene privuklo neku osobitu pažnju. Ja sam i dalje zaljubljenik u Kit Džeret Standards Trio.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Kao student ste bili deo benda Dingobats i odmah osvojili pažnju publike u Norveškoj. Koliko se Vaš muzički pristup promenio od tada?

Mats Ejlertsen: Briljantni bend Dingobats je bio kolektivni poduhvat, ali najvećim delom zasluga Eirika Hegdala, saksofoniste i klarinetiste mog aktuelnog projekta Rubicon, koji je pisao material za naš bend. Biti blizu tako velikog kompozitora, tekstopisca i saksofoniste je više nego što bi neko mogao da sanja. Inspirativno je slušati njegovu autorsku muziku, njegova znanja i umeća na sceni, posmatrati način na koji ceni individualni doprinos svakog člana benda, jednako kao i što su njegove kompozicije inspirativne. Kada bih imao samo jedan procenat njegovog talenta, bio bih presrećan! U tom smislu, smatram da se moj muzički pristup nije promenio mnogo, već se samo proširio. Pokušavam da što jasnije zabeležim svoje muzičke ideje, ali istovremeno i da dam prostora svojim kolegama da doprinesu kompoziciji sopstvenim ukusom. Toliko ima muzike, toliko dobrih muzičara, ali tako malo vremena. Zato počni što pre!

Izjavili ste jednom prilikom da Vaš umetnički razvoj nije bio “prava linija”, već da je bilo mnogo obilaznica i istraživanja u mraku, iznalaženja muzičkih ideja bez plana, ali sa velikom željom za otkrivanjem nove muzike. Kako biste opisali svoju trenutnu muzičku  percepciju?

Mats Ejlertsen: Kao basista i tekstopisac pokušavam da balansiram između spoznaje i materijalizacije svojih ideja i projekata. Istovremeno volim da sviram i da nastupam sa drugim muzičarima, kao deo njihovih bendova i autorskih projekata. Još uvek imam sreću da radim obe stvari i da preživljavam radeći ih. To je fantastično!

Važite za odličnog kreatora ansambala. Koliko je teško naći kompatibilne muzičare i ljude? Kako funkcioniše Vaš septet Rubicon?

Mats Ejlertsen: Nije na meni da o tome sudim, ali hvala! Mislim da je važno pronaći muzičare i ljude u čijem društvu možeš da uživaš. Muzičare koji dozvoljavaju da budeš ono što jesi, kako na muzičkom, tako i na ličnom planu, ali da tebe i tvoju muziku istovremeno izazivaju i podstiču, pokazuju ti nešto što do tada nisi znao. Za takve spoznaje moraš da budeš otvoren. Uživam da sviram sa muzičarima širokih shvatanja koji prvenstveno služe muzici, a ne svom egu. Kada je reč o mom bendu Rubicon, imamo sreću što smo pre svega prijatelji. Većina nas svira zajedno preko dvadeset godina, a i dalje se osećamo tako mlado!  Pored Rubicona, sviramo zajedno i u drugim postavama. Svi imamo ogromno sviračko iskustvo i vrlo cenimo kada se osećamo dobro na sceni. Ne moramo više da se dokazujemo jedni drugima, već se trudimo da svako od nas učini da se preostali članovi benda osećaju dobro tokom nastupa.

Na Beogradskom džez festivalu ćete nastupiti sa septetom “Rubicon”. Postoji li neko značenje koje spaja naziv benda sa muzikom koju stvarate?

Mats Ejlertsen: Jednostavno mi se dopalo kako zvuči. Ne odnosi se na ratnu deklaraciju, nije povezano sa asocijacijom na Rubicon i Julija Cezara. Za mene ovaj naziv predstavlja asocijaciju na izazove i prepreke, ciljeve, rad, male ili velike zadatke u životu, u muzici, životu, porodici, bolesti, spremnost na suočavanje sa njima i prevazilaženje zarad napretka i spoznaje šta će se dogoditi, bez obzira na posledice.

Kao bend lider debi album ste objavili 2016. godine za ECM. Kako Vam se čine dosadašnje reakcije? Da li je već u planu sledeći album?

Mats Ejlertsen: Veoma sam zadovoljan reakcijama. Sama činjenica da sam dobio priliku da snimim i objavim album za ECM, koji ima tako ogromnu i bogatu istoriju izdanja, je divna. Kada sam počinjao da sviram i nastojao da proniknem u misterije muzike, ECM-ova kapitalna izdanja su mi bila velika inspiracija. A sada imam sreću da je i moja autorska muzika deo njihovog kataloga. Imam mnogo ideja, razmišljanja i snova kada su u pitanju budući projekti i nadam se da ću moći i njih da ih objavim za ECM. Svestan sam da imaju dugačku “listu čekanja”, na kojoj su mnogi fenomenalni umetnici, pa ako bude prilike da objavim još neki album za njih, ja sam spreman.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Odrasli ste u Stokholmu, koji je poznat kao grad sa ukorenjenom muzičkom tradicijom i jakom džez scenom. Zašto ste se preselili u Njujork?

Ilhan Ersahin: Kada sam imao 14 godina pročitao sam knjigu Džeka Keruaka “Na putu” i gledao film “Ratnici podzemlja”. U tom periodu sam mnogo slušao Lu Rida, Igi Popa, Pitera Toša, a onda i počeo da sviram saksofon. Sve to je uticalo da počnem intenzivno da razmišljam o Njujorku, osećao sam da je to jednostavno pravi grad za mene. Žestok, otkačen, čudan i jako uzbudljiv. Kada sam imao 17 godina moja tadašnja devojka se preselila iz Stokholma u Njujork i otišao sam da je posetim. Tada sam shvatio da je Njujork upravo takav kakvim sam ga zamišljao. Atmosfera je bila kao u svim onim “kul” filmovima iz sedamdesetih. Kada sam to osetio uživo znao sam da moram da odem iz Švedske i da se preselim tamo. Stokholm je čist, uređen, nekorumpiran na mnogo načina. Njujork je njegova suprotnost. Ne kažem da je život tamo bolji, ali je jednostavno uzbudljiviji.

Pre nego što ste počeli da svirate saksofon sa 16 godina, igrali ste skvoš za Nacionalni tim Švedske. Kako ste shvatili da je ipak muzika Vaš životni izbor?

Ilhan Ersahin: Ha-ha-ha, kako ste našli taj podatak!? Tačno je, bio sam potpuno posvećen sportu u detinjstvu, ali kada sam krenuo u srednju školu upoznao sam i neke nove prijatelje, sa drugim interesovanjima. Muzika mi je oduvek bila bliska, pa sam nekako spontano počeo i da sviram. Jednog dana pozvao me je drugar i rekao mi da za dva meseca ima koncert sa svojim ska bendom, koji se zvao “Playboys”. Bio im je potreban saksofonista, pa je pitao da se pridružim duvačkoj sekciji. Pristao sam i otišao da iznajmim svoj prvi saksofon. I izvesno vreme pre njegovog poziva bio sam intenzivno posvećen slušanju raznovrsne muzike, a ako je u bendu bio saksofon, to mi je posebno privlačilo pažnju.

Vi ste saksofonista, kompozitor, muzički producent i vlasnik kluba i etikete “Nublu”, pokrenuli ste i džez festival… Imate širok spektar interesovanja za različite žanrove muzike. Šta definiše Vas kao muzičara, a kako biste definisali sopstvenu muziku?

Ilhan Ersahin: Rekao bih da su to moje uši i mozak. Kada je reč o mojoj muzici, jednostavno pratim šta kreiram u saradnji sa drugim izvođačima na sceni, slušamo jedni druge i zajednički razvijamo. Ponekad, kada komponujem već imam u glavi konkretnu postavu ili koncept numere. Mislim da je, na kraju krajeva, i muzika stvar ukusa ili načina na koji spojiš različite elemente. Slično kao što to rade dizajni enterijera.

Da li poznajete srpsku džez scenu?

Ilhan Ersahin: Na žalost nisam imao priliku da bolje upoznam vašu džez scenu, ali nadam se da ću tokom ove posete Beogradskom džez festivalu upoznati neke interesantne muzičare iz Srbije. Slušam dosta srpske muzike, ali uglavnom rok i pank bendova iz 90-ih, jer u moj klub Nublu već godinama dolazi dosta Srba. Ponekad, kasno uveče, kada bendovi završe svirku, zajedno sa gostima puštam muziku srpskih bendova.

Jednom prilikom ste izjavili da pokušavate da shvatite ko ste i da postoji još mnogo stvari koje želite da uradite. Da li i dalje tako razmišljate?

Ilhan Ersahin: To sam izjavio pre izvesnog vremena, ali mislim da još uvek važi. I kao muzičar i kao čovek, smatram da uvek postoji deo nas koji pokušava da shvati ko smo, kuda idemo, zašto smo ovde, zašto biramo baš taj put kojim idemo, zašto muzika… jednostavno, tražimo odgovore na mnogo pitanja u životu.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Ilhan Ersahin: Mislim da ste izabrali odličan slogan za festival! Upravo vizije su ono što je isčezlo iz džeza, generalno. U poslednje vreme pojavilo se dosta talenata na sceni, za mnoge mislim da su odlični svirači, ali da zapravo nemaju viziju. Mislim da je nije dovoljno biti samo dobar muzičar, već da treba tragati za novim konceptima, novim stvarima, novim zvukom. U suštini, prednost dajem stvaranju umetnosti u odnosu na sviranje onoga čemu nas je istorija već naučila. Stalno tražim nove stvari i nove situacije, jer to je ono što me uzbuđuje. Kada sviram sa Istanbul Sessions, ili mojim novim bendom “Praia Futuro” iza Brazila, ili na nekom džem sešnu u Njujorku ili bilo gde drugde, volim da probam nove stvari i da postavljam pred sebe muzičke i umetničke izazove.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Rođen 1969. godine, kao sin legendarnog saksofoniste Djuia Redmana (koji je nastupao na prvom Beogradskom džez festivalu „Njuport u Beogradu“, 1971. godine, u kvartetu Orneta Kolmena), Džošua je od malena bio u kontaktu sa muzikom, ali je planirao da studira prava i bio primljen na Jejl. Ipak se okreće muzici nakon prvih iskustava iz Njujorka i pobede na Thelonius Monk Jazz Saxophone Competition 1991. godine. Ubrzo je potpisao ugovor za Warner Bros, postajući jedan od predvodnika generacije „mladih lavova“.

Osvajao je visoke pozicije na godišnim listama časopisa DownBeat, Jazz Times, The Village Voice i Rolling Stone i četiri puta bio nominovan za Grammy. Među umetnicima sa kojima je sarađivao su Čik Korija, Elvin Džons, Pet Metini, čarli Hejden, Džo Lovano, Roj Hejns, Bili Higins, Kurt Rozenvinkl, Mark Tarner, ali i The Rolling Stones, B. B. King i Stivi Vonder. Napisao je muziku za poslednji film Luja Mala, „Vanja iz 42. ulice“, a imao je i zapaženu ulogu u filmu „Kanzas Siti“ Roberta Altmana.

Pored mnogih drugih stvari, poznati ste i po svom velikom talentu za improvizaciju. Šta je po Vašem mišljenju, dobra džez improvizacija?

Džošua Redman: Dobra improvizacija je ona koja priča kreativnu, zanimljivu i iskrenu muzičku priču, na prirodan, spontan i organski način. Muzičari koji improvizuju sviraju ono što misle i osećaju u trenutku dok to misle i osećaju. A kada to rade dobro i uspešno, onda njihova improvizacija predstavlja odgovor i vezu sa onim što drugi muzičari na bini misle i osećaju, sa onim što je već odsvirano i što će tek svirati, ali i vezu sa publikom koja je u tom trenutku prisutna u sali i sluša njihov koncert. Publika je ključni deo muzike, i ona je deo impovizacije!

Na 33. Beogradskom džez festivalu nastupićete sa Triom, recite nam nešto više o muzičarima sa kojima ćete svirati i o programu koji ste pripremili za ovu priliku.

Džošua Redman: Kao i obično, sviraćemo autorske kompozicije, ali verovatno i nekoliko džez standarda. Nikada ne znam tačno šta ćemo izvesti na koncertu, sve dok se ne popnem na binu. Užasno mi ide sastavljanje set-liste unapred, volim da nastup bude svež i povezan sa trenutkom u kojem sviramo. Volim da imam slobodu da se odlučim za numere u toku samog nastupa, u skladu sa tim kako koncert teče i kakva energija postoji u dvorani. Na Beogradski džez festival stižem sa dvojicom mojih najomiljenijih muzičara na svetu, to su Reuben Rogers (bas) i Gregory Hutchinson(bubnjevi). Nas trojica zajedno stvaramo muziku preko 20 godina, tako da nas povezuje veliko poverenje i empatija koji idu uz taj staž. Imamo bogat repertoar muzike za trio, tako da uvek imamo mnogo izbora kada su u pitanju kompozicije koje ćemo izvoditi. Sa Reubenom i Gregom, teško da nešto može da pođe naopako. Oni su tako divni, prirodni i posvećeni muzičari, i skoro uvek znaju šta tačno treba da rade kako bi muzika zvučala dobro i onako kako treba.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Džošua Redman: Moja „vizija“ džeza je neposredna, iskrena, duševna, kreativna, inteligentna, izazovna muzika, koja obogaćuje i inspiriše. Muzika spontanosti. Muzika iznenađenja. Intenzivna i puna otkrića. Muzika zajednice. To je ono što najbolji džez jeste, što je oduvek bio i što će uvek biti. Nisam prorok, ne mogu da predvidim kakva će biti budućnost džeza, ali mislim da će biti svetla.

Koncert je realizovan uz podršku Ambasade SAD u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Debi album “Tomorrow Never Knows”, objavili ste 2006, kada ste imali 21 godinu. Koliko su se Vaš odnos prema muzici i Vaše stvaralaštvo od tada promenili?
Đovani Gvidi: Bio sam jako mlad kada sam objavio prvi album. Krajem 2005. godine počeo sam da sviram u sastavu Enrika Rave. On je bio i ostao muzičar koji je u velikoj meri uticao na moje shvatanje muzike. Vremena su se dosta promenila, život je generalno mnogo teži nego što je bio pre 10 ili 15 godina, čini mi se da ljudi na potpuno drugačiji način danas gledaju na svet i stvari koje se u njemu dešavaju. Sve to je uticalo, naravno, i na moj život, ali i pristup muzici. Takođe, tokom prethodnih godina imao sam priliku da upoznam mnogo različitih muzičara, da sarađujem sa njima, što me je u velikoj meri obogatilo kao ličnost i kao autora.
Ostvarili ste izuzetne profesionalne uspehe kao sasvim mlad umetnik. U kom pravcu biste želeli da se razvija Vaša karijera u budućnosti?

Đovani Gvidi: Želeo bih da se bavim muzikom najbolje što mogu, da dam svoj maksimum, i da kroz svoje stvaralaštvo podelim osećanja i razmišljanja sa publikom.

Vaš ovogodišnji nastup na Beogradskom džez festivalu nije i prvi – slušali smo Vas 2010. godine sa kvintetom Enrika Rave, a 2013. u duetu sa Đanlukom Petrelom. Kakve utiske nosite sa ovih koncerata?

Đovani Gvidi: Oba nastupa su bila divna! Kada sam svirao u Ravinom bendu osećao sam se vrlo zaštićeno, zbog njegovog ogromnog iskustva i sigurnosti da će u svakom trenutku znati kuda da nas vodi tokom nastupa. Moj drugi nastup, sa Đanlukom, bih uporedio sa tačkom dvojice akrobata, jer smo preuzimali dosta rizika tokom svirke. To su, verovatno, i najuzubljiviji trenuci koje pamtim iz Beograda.

Nastupali ste na velikom broju važnih festivala širom sveta, kao što su Umbria Jazz, Vicenz New Conversation, Zurich Nu Jazz, Umbria Jazz Balcanic Windows, Noth Sea Jazz Festival, San Francisco Jazz Festival, Portland Jazz Festival i mnogi drugi. Recite nam nešto o iskustvu koje ste stekli na festivalskim koncertima.

Đovani Gvidi: Odrastao sam nastupajući na najvećim svetskim festivalima i to je posebna vrsta iskustva, kao da sam pohađao neki neformalni univerzitet. Od svakog muzičara kojeg sam upoznao naučio sam nešto. Tokom godina imao sam priliku da sviram kratko sa Johnom Scofieldom i Daveom Douglasom, i više puta sa muzičarima kao što su Thomas Morgan, Tomasz Stanko, Reuben Rogers, Gianluca Petrella, Joao Lobo, Dezron Douglas, Gerald Cleaver, Louis Sclavis. Takođe, susret sa Manfredom Eicherom bio je izuzetno profesionalno iskustvo.

Trenutno ste deo nekoliko ansambala, a na Beogradskom džez festivalu ćete nastupiti sa projektom “Inferno”. Ko je sa Vama u postavi?

Đovani Gvidi: U Beogradu nastupam sa kvintetom u kojem sviraju Francesco Bearzatti, saksofon; Roberto Cecchetto, gitara; Joe Rehmer, bas i Federico Scettri, bubnjevi. Sa Robertom, koji je fantastičan gitarista, već sam snimio nekoliko albuma – njegov autorski projekat “Soft Wind” i “Rava on the Road”, u kvintetu Enrika Rave i sa simfonijskim orkestrom. Frančesko je moj omiljeni tenor saksofonista. Ima predivan zvuk, dobro je upoznat sa muzičkom tradicijom, ali u isto vreme zagledan u budućnost. Napisao sam za naš sastav nekoliko lepih i jednostavnih melodija, a onda puštamo da vidimo kako se sve dalje razvija tokom svirke. Sva petorica volimo improvizaciju. Što se mene tiče, mislim da sam uz Enrika Ravu naučio da sviram upravo na taj način.

Radite na nova dva projekta “Salida” i “Not a What”. Recite nam nešto i o njima.

Đovani Gvidi: David Viralles i ja smo se sreli prošlog avgusta na Sardiniji i predložio sam mu da oformimo kvartet sa dve klavijature, što je prihvatio sa velikim entuzijazmom i tako je nastao projekat “Salida”, za koji i on komponuje. Kada je reč o “Not a What”, nešto slično se desilo. Na Umbria Jazzfestivalu svirao sam u kvintetu Enrika Rave i Tomaša Stanka, a u drugom delu programa, koji je bio posveta Diziju Gilespiju, bendu se pridružio Fabricio Boso. Nakon koncerta sedeli smo uz po čašu vina i rodila se ideja da napravimo zajednički projekat. Oduvek sam mu se divio, po mom mišljenju on je jedan od najznačajnijih trubača današnjice, ali do tada nije bilo prilike da sviramo zajedno. Uvek sam željan novih saradnji sa kolegama i novih iskustava. Trenutno pišem muziku za jedan dokumentarni film, a pripremam i još jedan novi projekat: duo sa italijanskim pevačem Joe Barberiem.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Đovani Gvidi: Muzika koju volim je ona koja dolazi iz srca, a ne ona koja je ciljano kreirana da bude u skladu sa tim šta neko misli da bi se publici moglo dopasti. Kada odem na koncert, volim da čujem nešto novo i neočekivano. To je, valjda, moja vizija muzike.

Koncert je realizovan uz podršku Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu.
Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Danas je ekskluzivac minhenske kuće ACT, izlažući ekspresivni izraz u raznovrsnim orkuženjima, od kombo sastava, preko big bendova, do klasičnih kamernih orkestara. Publici 33. Beogradskog džez festivala predstaviće se večeras u sali Amerikana Doma omladine Beograda, sa svojim internacionalnim Kvartetom.

Koliko je činjenica da potičete iz muzičke porodice uticala na izbor Vaše profesije?

Marius Neset: Prilično je uticala, jer sam od ranog detinjstva bio okružen muzikom. Moji roditeji su profesori muzike, obe moje sestre se bave muzikom. Mislim da je ono što sam slušao i svirao kao mali jako uticalo na mene i još uvek pronalazim uticaje iz tog vremena u onome što danas stvaram.

Nedavno ste komponovali muziku za svoju sestru Ingrid Neset, tačnije, za njen debitantski koncert. Možete li da nam kažete nešto više o vašoj saradnji i o muzici koju ste tom prilikom napisali?

Marijus Neset: To je bilo fantastično iskustvo. Ingrid odlično svira flautu, ima perfektnu tehniku, fenomenalan osećaj za ritmičke nijanse i može da odsvira šta god napišem. To mi je dalo veliku slobodu kao kompozitoru, a komponovao sam komad od 45 minuta za flautu, gudački kvarter, klavir, i saksofon, koji sa ja svirao tom prilikom. Koncert je bio jako uspešan, moja sestra zaista pravi čuda sa flautom! Planiramo i da snimimo sve u studiju.

Koliko su se Vaše stvaralaštvo i odnos prema muzici promenili od prvog albuma i profesionalnih početaka do danas, i izdanja kao što su “Snowmelt” iz 2016, koji je dobio zaista izvanredne kritike, i “Circles of Chimes” koji tek što je objavljen?

Marijus Neset: Tokom poslednjih godina mnogo više me interesuju klasična i savremena muzika, veoma sam posvećen i usavršavanju komponovanja. Dosta sam naučio, definitivno neuporedivo više znam o muzici danas, nego pre 5 godina. Mislim da se sve ono što umetnik tokom života uči, svira i sluša, akumulira i utiče na stvaralaštvo i lični muzički izraz. A najviše se, zapravo, nauči kroz samo iskustvo bavljenja muzikom.
Tokom studija u Kopenhagenu na “Rhythmic Music Conservatory”, Vaš profesor i mentor, sa kojim ste kasnije i nastupali, bio je Đango Bejts.  Kako je on uticao na Vas?

Marijus Neset: Uticao je na mene i kao svirač i kao kompozitor. Veoma je kreativan i otvoren, jako mi se sviđa njegov pristup muzici. Posebno me je tokom studija inspirisao njegov talenat za improvizaciju i brzina kojom može od sasvim spontane ideje da kreira nešto fenomenalno.
Jedini ste umetnik iz Evrope kojeg je čuveni magazin “DownBeat” 2016. godine uvrstio u listu “25 ZA BUDUĆNOST”, na kojoj su mladi i talentovani muzičari koji će po mišljenju njihovih kritičara oblikovati budućnost džeza. Važite i za muzičara koji je najtalentovaniji norveški saksofonista, još od vremena Jana Garbareka. Koliko Vam ta priznanja znače? 
 

Marijus Neset: Velika je čast biti na toj listi i siguran sam da su mnogi drugi mladi, talentovani i odlični muzičari zaslužili da se nađu na njoj. Jan Garbarek je jedan od muzičara koje veoma poštujem i mnogo je uticao na mene kao saksofonistu. To poređenje me čini posebno ponosnim, ali nije nešto čime se suviše opterećujem.
Kako biste opisali norvešku džez scenu?

Marijus Neset: Norveška ima dugu tradiciju kada je reč o džezu. Imamo mnogo fenomenalnih mladih muzičara koji su razvili autentičan stil, tako da je scena vrlo živa i uzbudljiva.

U junu ove godine ste imali priliku da svirate kompoziciju Vejna Šortera “Beauty and the Beast”, i to pred Vejnom lično, a tu je bio i Sting. Kako ste se osećali u tom tenutku?

Marijus Neset: To je bio jedan od najznačajnijih momenata u mojoj dosadašnjoj karijeri – svirati muziku Vejna Šortera pred Vejnom Šorterom je potpuno nadrealno, i pomalo zastrašujuće! Bio sam mnogo nervozniji nego inače, ali na sreću bio je veoma zadovoljan. Kasnije mi je prišao Sting i rekao da mu se jako dopada kako sviram. To mi je mnogo značilo, jer su i Vejn i Sting moji veliki uzori.

Na Beogradskom džez festivalu ćete nastupiti sa kvartetom. Predstavite nam bend i recite nam šta ste pripremili za našu publiku.

Marijus Neset: Biće to veče puno kontrasta: izvodićemo i kompozicije u vrlo striktnim aranžmanima, ali biće i mnogo spontanosti i improvizacije. Kada smo na sceni, jednostavno uživamo u svakom trenutku i dobro se zabavljamo, tako da je sve moguće. U kvartetu su Anton Eger za bubnjevima, sa kojim sarađujem već 14 godina. Klavir svira Ivo Neame, a bas Michael Janisch. Svi su zaista izuzetni muzičari, obožavam da sviram sa njima!
Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?
 

Marijus Neset: Moj cilj je da uvek radim nešto novo, što je veoma teško jer ne želim da se ponavljam i moram da budem veoma samokritičan. Ali, neću odustati. Ono čime želim da se bavim u budućnosti je komponovanje muzike u različitim kontekstima: od solo saksofona do simfonijskog orkestra.

Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Norveške u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

U stvaralaštvu Vašeg benda zastupljeni su mnogi stilovi i pravci – recite nam nešto više o načinu na koji ih spajate i koliko improvizacija ima udela u tome?

Eva Klese: Kombinacija poprilično različitih stilova se prirodno dogodila, s obzirom na to da svako od nas dolazi iz potpuno drugačijeg (muzičkog) miljea. Saksofonista Jevgenij je iz Rostova i naravno da nosi uticaje muzičkog nasleđa Rusije, ali je od ranog detinjstva ušao u svet džeza, pa su na njega uticali i velikani ovog muzičkog pravca, poput Vejna Šortera. Robert, koji u bendu svira kontrabas, dolazi iz muzičke porodice – i roditelji i braća su mu profesionalni muzičari. Njegovo poreklo je iz Rumunije, a između ostalih pravaca inspiraciju nalazi u improvizovanoj i elektronskoj muzici. Pijanista Filip je pre ulaska u svet džeza stekao klasično muzičko obrazovanje. I dalje voli klasiku, ali je veoma posvećen i proučavanju džez tradicije. Ja sam, takođe, odrasla, uz dosta klasike, potom sam se okrenula pop i rok muzici, a u džez sam ušla prilično kasno. Svi ovi uticaji i spojevi zajedno čine muziku našeg kvarteta. Naravno, improvizacija ima velikog udela u svemu. Pojedine naše numere imaju samo zadati okvir, a na bini sve prepuštamo trenutku i improvizaciji, tako da svaki put kada sviramo kreiramo drugačiju kompoziciju.

Vaš kvartet proglašen je 2015. za najperspektivniji nemački džez bend, a 2016. na festivalu „12 Points“ u San Sebastijanu za najupečatljiviji sastav u selekciji. Recite nam nešto više o vašem radu.

Eva Klese: Kvarter je formiran u januaru 2013. godine i imali smo sreće da do danas odsviramo zaista mnogo koncerata, kako u Nemačkoj, tako i u inostranstvu. Objavili smo dva albuma za ENJA RECORDS, 2014. i 2016. godine, a sledeći će izaći 2018. Mnogo volimo da sviramo zajedno, uživamo u nastupima, a posebno kada imamo priliku da našu muziku predstavimo publici u različitim zemljama sveta.

Studije muzike ste, kao stipendista, završili u Njujorku, kakva iskustva nosite iz tog perioda?

Eva Klese: Vreme koje sam provela u Njujorku za mene je bilo jako važno, kako na profesionalnom, tako i na ličnom planu. Imala sam priliku da studiram sa fenomenalnim umetnicima, ali i da prisustvujem nastupima nekih od najvažnijih džez muzičara današnjice. Sve zajedno za mene je bilo velika inspiracija i pomoglo mi je da nađem sopstveni izraz i odnos prema muzici, sviranju i komponovanju. To se odrazilo i na moj rad sa kvartetom, u koji sam, kao i ostale moje kolege, unesla sva svoja dosadašnja iskustva.
U julu ove godine sa kvartetom ste boravili u Dominikanskoj Republici, gde ste nastupali na džez festivalu u Santo Domingu. Kakve utiske nosite sa tog koncerta?

Eva Klese: Bili smo jako srećni i počastvovani zbog poziva da nastupimo u Santo Domingu, naročito jer niko od nas nije do sada imao priliku da poseti Dominikansku Republiku. Nastupi su odlično protekli, a posebno smo bili srećni jer smo na drugom koncertu imali priliku da sviramo zajedno sa lokanim muzičarima. Održali smo i radionicu za studente muzike, koja je bila jako inspirativna i za nas kao iskusne muzičare – naučili smo dosta o muzičkom nasleđu Kariba. Sjajno smo se proveli, impresionirala nas je prelepa priroda, ali i gostoljubivost sa kojom smo dočekani.

Šta očekujete od nastupa na Beogradskom džez festivalu? Da li znate nešto o srpskoj džez sceni?

Eva Klese: Vrlo smo uzbuđeni zbog predstojećeg koncerta na Beogradskom džez festivalu i iskreno zahvalni organizatorima na pozivu! Upoznata sam sa programom ove manifestacije iz prethodnih godina i zaista smo počastvovani što ćemo biti deo tako sjajnog festivala. To će biti naša prva poseta Srbiji, pa smo radoznali da saznamo što više o vašoj zemlji, kulturi i džez sceni na licu mesta. Sigurna sam da ćemo upoznati mnogo zanimljivih ljudi i kolega muzičara. Tokom boravka u Njujorku imala sam priliku da sviram sa nekoliko sjajnih džezera iz Srbije, a posebno me impresioniraju prilično zahtevni ritmovi karakteristični za vaše podneblje.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Eva Klese: Ne znam kako stoje stvari u Srbiji, ali u Nemačkoj je džez još uvek pravac sa prilično ograničenim auditorijumom. Nadam se da će u budućnosti mnogo više ljudi otkriti lepote ove muzike. Moja vizija džeza za budućnost je da može biti sredstvo povezivanja zemalja i različitih kultura, kao i da može pomoći građenju tolerancije i mira u svetu.

Koncert je realizovan uz podršku Gete Instituta u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.

Njegova interesovanja kreću se od analogne elektronike (koju predstavlja na debi albumu) do akustičnih nastupa, kakav će biti i skorašnji na 33. Beogradskom džez festivalu, 27. oktobra u Domu omladine.

U svet muzike ušli ste svirajući klarinet, kako ste otkrili i zavoleli klavir?

Nitaj Herškovic: Kada sam imao 15 godina svirao sam klarinet u školskom big bendu i bio sam ljubomoran na našeg pijanistu. Izgledao je kao neko ko jako uživa, dok je svirao akorde i pratio orkestar, što mi je samo pokazalo koliko ja ne uživam. Zato sam počeo da idem na časove klavira kod Amita Golana, koji mi je za dve godine pokazao najbitnije osnove sviranja, a često im se i danas vraćam. Na kraju sam odustao od klarineta i sasvim se posvetio klaviru. Mada se dešava da ga i danas ponekad zasviram – na primer, na mom prvom albumu ima nekoliko deonica za klarinet.

Studirali ste klasičnu i džez muziku, kako ste se zainteresovali za elektroniku, koja je takođe zastupljena na Vašem debi albumu?

Nitaj Herškovic: Kada je reč o elektronici, za mene, a i za mnoge druge muzičare koje poznajem, Čik Korijin album „Light As A Feather“ se pojavio u pravom trenutku. U to vreme slušao sam mnogo hard-bapa, svinga i tradicionalnog džeza. Otac mi je poklonio ovaj Korijin album i sećam se da smo ga slušali u kolima sve vreme dok smo se vozili u Eilat na „Red Sea“ džez festival. Mislim da je utisak koji je na mene ostavila ta muzika bio dodatno pojačan pejsažima koje sam posmatrao dok sam je u vožnji slušao. Onda sam počeo da otkrivam muziku Herbija Henkoka iz sedamdesetih i osamdesetih godina, Lerija Goldingsa, Peta Metinija, Džona Skofilda i druge. Kada sam upoznao Juvija (Yuvi Rejoicer), još više sam se zainteresovao za hip-hop i elektroniku. On ima sanduke pune ploča, a nešto od tog materijala smo iskoristili za semplove na albumu.

Izraelsko-američka muzička fondacija (AICF) četiri godine zaredom (2004-2009) Vam je dodeljivala navišu stipendiju, a 2009. ste dobili i stipendiju „Chase“ fondacije za pohađanje „Jerusalem Rubin“ muzičke akademije. Koliko Vam je to pomoglo u školovanju i razvoju karijere?

Nitaj Herškovic: Pomoglo mi je mnogo, baš onda kada mi je bilo potrebno. To je bila značajna finansijska podrška, koja mi je omogućila da uzimam privatne časove klavira i kupujem albume. Stipendija „Chase“ fondacije pokriva troškove školarine za cele četiri godine. Ali jednog dana sam jednostavno otišao, i više se nisam vratio – želeo sam samostalno da donosim odluke o tome šta ću učiti. U svakom slučaju, zahvalan sam na pruženim prilikama, to me je ohrabrilo da nastavim da istražujem.

Grupi Avišaja Koena, svetski priznatog kontrabasiste i kompozitora, pridružili ste se 2011. godine. Sa njim ste snimili duetski album „Duende“ i predstavili svoj rad široj publici. Recite nam nešto više o saradnji sa Avišajem i kako je uticala na dalji razvoj Vaše solo karijere?

Nitaj Herškovic: Avišaj je čuo neke snimke koje sam uradio sa Ilanom Salemom i pitao me je da li bih se pridružio njegovim sešn svirkama. Pristao sam i naučio većinu njegovih kompozicija sa različitih albuma. Sastajali smo se i svirali skoro svake nedelje, ponekad i sa bubnjarem, ali mnogo češće samo nas dvojica. Kada smo snimili album „Duende“ pridružio sam se njegovom Triju, u kojem sam ostao pet godina. Do tada nisam imao iskustvo sviranja na velikim turnejama, pa su brojni koncerti na kojima sam nastupio sa Avijašem doprineli da počnem da se osećam mnogo sigurnije na sceni. Drugačije ne bi ni moglo da funkcioniše. Za mene je to iskustvo bila ogromna lekcija, na prvom mestu naučio sam da prestanem da razmišljam dok sviram. Većinu numera Avišaj komponuje upravo za klavirom, tako da sam znao kako tačno želi da zvuče. Klavirska stolica može biti vrlo napeto mesto u njegovom bendu. Avišaj je vrlo konkretan u pogledu toga šta očekuje od klavira i cele postave, pa sam uglavnom sve vreme bio kao na iglama.

Jednom prilikom ste izjavili da je Vaš prvi album “I Asked You A Question” bio neplaniran i da je proistekao iz dobrog druženja i zabave, a ne iz konkretne ideje o snimanju albuma. Možete li da nam opišete kako se odvijao taj kreativni proces?

Nitaj Herškovic: Juvi i ja smo se našli kod jednog prijatelja i napravili neke bitove, a kada smo na njih dodali akorde i melodiju, sve nam je zazvučalo kao nešto potpuno novo. Juvi mi je onda rekao: „Hajde da napravimo album!“. Tri dana smo se super družili u studiju, uz klavijature, ritam mašinu, ploče koje smo semplovali i fenomenalnu postavku zvuka, sa ogromnim zvučnicima na kojima smo mogli da čujemo svaki detalj. Nismo imali neki poseban plan koje numere ćemo snimiti, jednostavno smo radili svakog dana, pisali smo muziku zajedno sa ljudima koji su bili sa nama u studiju. Neki od naših prijatelja muzičara su svraćali i pridružili bi se, svako je doprineo albumu sa nekom idejom.

Recite nam nešto više o Vašem novom albumu koji je najavljen za 2018. godinu.

Nitaj Herškovic: Moj novi album je produciran na sličan način kao i prvi, jer smatram da je mnogo bolje kada kompozicije nastaju u kreativnom trenutku, nego kada ih pišem kod kuće, a potom, ko zna koliko kasnije, donosim u studio. Trudio sam se da uđem u studio sa dovoljno ideja i inspiracije, ali da ništa ne bude konačno definisano. Neke melodije smo pisali zajedno. Juvi bi počeo da svira u nižem registru, a ja bih tražio melodiju, pa bismo razgovarali o tome šta svako od nas čuje i tek onda snimali. Neke od kompozicija su napisane i ranije. Imamo običaj da kažemo da je to „ne-pijanistički pristup“. Ali, zaista pomaže da se fokusiramo i na druge stvari, a ne samo na tehniku, koja je zapravo sredstvo da se stvori melodija. Za mene je stresno stanje ako MORAM da napravim nešto. U ovom slučaju, olakšanje je kada znam da mogu da se opustim i uživam u tonovima koji izlaze iz klavira. Nadam se da će i publika to osetiti.

Prvi put nastupate na Beogradskom džez festivalu, šta ste pripremili za našu publiku?

Nitaj Herškovic: Veoma sam srećan što dolazim u Beograd. Sviraću uglavnom kompozicije sa novog albuma, ali najviše volim da donesem finalnu odluku o repertoaru pred sam nastup, u skladu sa klavirom i salom u kojoj nastupam.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala je “DŽEZ VIZIJE”. Kakve su Vaše vizije džeza za budućnost?

Nitaj Herškovic: Radije bih govorio o muzičkim, nego o džez vizijama, jer muziku doživljavam mnogo kompleksnije od samo jedne odrednice.

„Time Grove Ensemble“ je još jedan projekat koji produciram zajedno sa Juvijem. Počeo je kada smo nas dvojica krenuli na turneju sa albumom „I Asked You A Question“, a potom nam se pridružio i naš prijatelj Ejal „Tulik“ Talmudi, koji svira saksofon i klarinet. Dve godine kasnije imamo novi album na kojem nam se pridružila cela postava prijatelja koji su, kao i ja, snimali za „Time Grove Selection“: Sefi Zisiling, Eyal Talmudi, Rejoicer, Sol Monk, Roy Chen i BEMET. U pitanju je pravi biser, zvuči istovremeno i kao nešto što nikada pre nisam čuo i kao nešto što sam oduvek slušao. Biće objavljen na jesen sledeće godine.

Koncert je realizovan uz podršku Ambasade Izraela u Beogradu.

Ulaznice su u prodaji preko EVENTIM mreže.